Tuesday, August 24, 2010 | By: Писарко


Nekoj ima gledano lo{ film za utopisko op{testvo.Koga }e podrazmislam malku podobro vo Makedonija se gledaat mnogu filmovi,a ima u{te pove}e glumci od {to mo`e{ da zamisli{.Kako i da e,ne mi be{e za filmovite ni glumcite.
Kako sega odedna{ red i poredok me|u kom{iive.Ne mo`at da se dogovorat lu|evo koj {to uloga da zeme.I po 3-4 ~asa razgovor za vremeto,reumata,koj od maaloto so kogo {to pravel,}e ni stignat nekolku kazni pred da se dogovorat.Kako da sme vo Amerika.Sega treba pretsedatelov da svikuva sostanoci pa da razgovarame za problemite na zgradata,za nas.Taka da si gi spodeluvame problemite.Da se po`ali{ {to kom{ijata od dole te true 20godini,i site da mu se sobereme pa da prestane.Sigurna sum deka posle vtora takva sredba }e se fatat za vrat,ako ne i porano.
Navistina naselbava si ima svoja istorija,ne mo`e da se me{a nekoj sega i da propi{uva zakon za kako da funkcionirame.Edinstven nastan kade site se obedineti i zaedno e ko{arkarska utakmica,vo se drugo sekoj e svoj ku}en sovet.Eve {tom sakaat da funkcionira ovaa zamisla mo`e da po~nat od osnovnoto.Barem neka ima osvetluvawe.Ili neka prekine da raboti preku den a nave~er da go {tedat.Dosta mi e da bidam Usein Bolt sekoe sabajle.Razlikata e vo toa {to toj tr~a na patiki i za du{a,a jas tr~am na {tikli i da spasam du{a,plus vo taa doba centarot za ramnote`a mi e pred gasewe.I ete taman si pominal super ve~er,se vra}a{ nasmean i sfa}a{ deka do patot do doma te ~ekaat pre~ki.

Pred nekolku godini kom{ijata puka{e so vozdu{na pu{ka od terasa,ne mo`e{e da se spie od buvovite koi od neznam kade dojdoa.Od toga{ sfatija deka toa e mnogu nekluturno pa,po{teno  prijavija vo Vardari{te(samo za napomena,qubitel sum na ku~iwa i ne smetam deka uspivaweto e re{enie na problemot) da si gi soberat ku~iwata.Ali del ostavija za {mek.Epa ovie {to ostanaa od solidarnost kon drugite {to gi sobraa,napravija koalicija i re{ija se {to se dvi`i da izedat.I taka {tom padne mrak,partijata “Vesela koska”go pravi svoeto.Koj raka,koj noga,koj za {to go fatile.E koga }e gi pomine{ niv,treba da se istr~a{ zdravo.Od to~kata A kade se nao|a{ do to~kata B(doma) treba da pomine{ niz sredi{na to~ka C.Toga{ niz mrakot,krajno neraspolo`en za sport,mora da go napravi{ svoeto.Sijalicite ne rabotat zo{to svetele cel den,nema smisla i no},nikoj nema site spijat,ili pak se pravat deka spijat i ti taka sam si gi preraska`uva{ prikaznite koi sekoj den se vrtat.I toga{ ne ti preostanuva ni{to drugo osven da bide{e Bolt.Nekoga{ tr~a{ sam,nekoga{ so pridru`ba.Obi~no te sledat do vlezna vrata od vlez,pa potoa pretpostavuvam deka tr~aat na drugo mesto.
Aj da be{e do mene problemot nema{e ni da spomnam ne{to,ama tr~aat site {to gi znam.Aj jas barem pomalku imam,oni go tr~aat i parkot toa se sigurno dobri 2km.
Bidej}i tekstov opfa}a seriozna tema,vo mnogu ednostavni re~enici nema da gi spomenam imiwata na onie koi navistina nastradale.Onie koi navistina osetile na svoja ko`a,onie koi bea povredeni i onie koi nikoga{ nema da zaboravat.Navistina `alam.

I ajde ku}en sovet,zapnale.Epa toj pretsedatelot na sekoja zgrada ako ne neka stra`ari da probame.Ako ne i toa mo`e da pomogne.
Gi snema i kavalerite.Odamna e pominato vremeto koga tatkovcite gi ispra}aa majkite do doma.Sega i nezgodno ti e da ka`e{ takvo ne{to.Toa mo`e{ da dobie{ ako navistina saka da ti poka`e kako toj  e fin i gri`liv,e ponatamu }e go "mrzi" se pove}e.A i gi razbiram.Ne sakam ni da zamislam da jas treba{e da pravam takvo ne{to.Ali ima pak kultura,ne mo`am da re~am deka nema.Ete koga si odi{ do doma cel pat }e si pravite muabet,iako odvaj ~eka da ka`e{ deka si stignala za da ne zamara{ ve}e.Me interesira za ne daj bo`e,eve stvarno da mi e potreben {to da pravam so telefonot?Ako ne da mu go dadam da se slu{nat.

Nekoi raboti dodeka ne ti se slu~at,ne ni pomisluva{ deka gi ima.Eve denovive doznav deka i mafijata za ~ove~ki organi navistina si ja vr{i rabotata.I {to da ka`am krivi se drugarive {to zaminale na odmor.Ne se.Ili pak {to se mladi,pa sakaat devojki.Od kaj da znae{ deka ve~erta stvarno }e zavr{i{ vo krevet no,sam bez bubreg.Si go odrabotile oni svoeto,zemale {to zemale,mo`ebi e sre}a {to e `iv.I sre}a e ako razmisli{ deka retko koj od niv e najden.Od kaj da znae{ deka taka ubava i zgodna devojka e povrzana so cela mafija koja te gleda kako organ presmetan vo pari...Ubavo ka`uvam jas deka ne{to se ima”zadeseno”na lu|evo.
Takvi problemi ni se slu~uvaat pred zgrada a oni zapnale da funkcionira ku}niot sovet.

Reciklira~ot ima{e napi{ano deka ili toj gre{ni knigi ~ital ili nekoj ne si ja vr{i rabotata kako  {to treba.I e vo pravo.



Monday, August 23, 2010 | By: Писарко




The one, who never had a vice in his life, can’t imagine the agony of those men. He doesn’t know the burden of their back, of those around them who pull their sinking. Addiction is not just an everyday habit under your control. It’s not like that at all. If someone ever told you that only weak people are submissive toward vices, then I would answer you were wrong. Because I saw many successful people sitting around gambling table, I saw many “principle” people drunk more than once. If someone ever told you they are dumb, then I would tell you were wrong again, because I saw talents who just shut down their gift, drowned in those vices… In this place there is more intelligence and power. If you never fall down or don’t see, don’t spit on it. Because those who left them know the burden is bigger than the addict. And what would you say about addiction?
Its personal disease which makes you lives under its control. Neither drugs, neither gambling, neither alcohol aren’t only vices, not only they’re harmful for your health, they’re more than that. Many lives can be destroyed, many dreams, wishes and big ideas, many drowned years. Death is only the smallest thing can happen.
Do not hold your breath on this sentences punching yourself in the chest proudly, thinking you cannot be controlled by anything, because you lie yourself. Your freedom is limited. Let us see only the one unique fundamental factor of your existence.
You are caught by the rules, environment, the dependence of your happiness, the limitation of your love. You are addict of non written rules that drives you crazy. Even your wishes are not yours. Even your greatest dream had been already seen. You can’t live without certain people, yet you need only couple days to replace and forget them, lying yourself for your accomplishments. We all forgot what it means to miss someone. We look what we lose on other places. The irony is in our constant belief in our search, and things can be just in front of us, but no one has enough courage to win them. If you are really aware for yourself, you will realize your personal deception.
I spit on those lies. I am addict of life. My disease is my freedom. See, one way or another, we are all addicts.”

Wednesday, August 11, 2010 | By: Писарко

... Марија лежеше на креветот. Имаше цевки во устата, шишиња и игли во раката. Ги бутнав другите, се доближив до неа. Одеднаш почнав да гледам на нив како на некои непотребни личности кои не можеа ништо.
-Срцето, дали го проверивте срцето?
-Да, докторе, но...
-Што но...
-Не знаемe колкави се шансите да го преживее ова. Срцето откажува... жалам. Ме допре неговата рака, по рамото. Не сакав да ме сожалува. Нема да се случи ништо. ќе преживее.
-Тргни се! Не е готово, ништо не сте направиле. Сите надвор.
-Но, смирете се, полека, почнаа сестрите да ме смируваат.
-Сите надвор! Надвор! Оставете ме!
Викав и се дерев низ собата. Се тресев. Мојот разум ми викаше дека е готово, знаеше дека е готово. Моето срце веруваше во неа дека ќе издржи дека ќе го надмине ова!
-Ти можеш! Ајде не ме разочарувај ти можеш! Те молам слушни ме! Марија!
Се наведнав врз неа и почнав да плачам. Моите солзи се лизгаа низ нејзиното лице. Беше превземено сé. Требаше да оставиме на време да видиме што ќе се случи понатаму. Срцето беше прашање дали ќе го издржи ова. Ако кардиолозите велат дека откажува што би знаел јас повеќе од нив.
Како доктор не знам дали верував дека ќе го надмине, но, како човек кој силно ја сака верував дека ќе се разбуди и дека повторно ќе ме погледне.
Останав со неа. Лежев покрај неа и ја галев. Треперв, бев преплашен. Молев Бога да ја спаси. Ја молев неа да ги отвори очите. Полека почна да се движи. Го осетив тоа придвижување. Станав, застанав покрај креветот. Ги отвори очите и ме погледна.
-Мила моја. Ја прегрнав и почнав да плачам.
-Прости ми те молам, прости ми.
Не можеше да се помрдне. Ја тргнав маската од нејзиното лице, се обидуваше да каже нешто. Ја тргнав зошто нејзинот поглед ме молеш да ја слушнам.
-Прости ми ти.
-Простено ти е сé, не зборувај сега те молам одмори се.
Дишеше тешко. Одвај земаше воздух. Пулсот и паѓаше.
-Зошто ми го правиш ова, те молам издржи. Знам дека можеш.
Дишењето и стануваше се потешко и потешко. Губеше здив, ја тргаше маската.
-Марија те молам, дозволи ми да ти помогнам.
-Јассс... губеше здив и прекинуваше да зборува.
-Јас дојдов за да ми го дадеш мигот што е доволен за да го оставам целиот мој живот... Бакни ме!
Се стаписав. Заледив, премрзнав.
-Не те молам не ми го зборувај тоа, те молам. Ја бутнав својата глава во нејзината немоќна прегратка.
-Дамјан... погледни ме.
Ја погледнав.
-Дали ми прости?
-Дааа, и одговарав низ солзи. Се збогував со неа, полека станував свесен.
-Баци ме те молам!
Полека ја кренав главата. Нејзината лева рака ме допираше нежно со врвовите на прстите и се држеше за мене.
Се доближив и ја бакнав. Во тој бакнеж помешан со љубовта, и целата таа енергија која беше во него, беше и последниот нејзин здив. Последната издишка која легна на мојата уста. Последниот здив кој го издиша, последното нешто од неа. Умре на моите раце. Нејзината крв се ладеше на нив. Ја држев само, не направив ништо. Ја галев нејзината рака, ја држев. Се обидував да ја затоплам, не знам зошто се обидував да ја држам топла. Секако беше невозможно. Плачев уште долго над нејзиното тело. Беше утро и беше готово.

...Јадевме во молк и легнав во мојот кревет после кој знае колку време. Два дена спиев без престан. Кога се разбудив не знаев каде сум ни кој сум. Цела една недела останав само во собата, јадев и се враќав пак назад. Мислев многу мислев, водев борба со сам себе. Се сетив на една реченица на Јаков кога дувавме заедно.
-Дамјане, остави тоа, не си ти за тоа верувај ми.
-Како не сум за тоа? Веќе со години сме во ова заедно брате, не се потсмевај повеќе со мене.
Вовлече еден длабок дим и издиша.
-Верувај ми не си ти за ова, те замислувам во некоја канцеларија. Така удобно сместен, можеби доктор можеби писател.
-Хахаха па можеби ако продолжам вака ќе бидам доктор сигурно хахахаха и се изнасмеавме гласно и двајцата. Марихуаната почна да делува.
-А мислам дека имам шанси и за писател, немам ни една едниствена книга прочитано.
-Не е се во тоа, ќе видиш дека ти ќе успееш, среќно копиле си ти Дамјане. Ако не научиш сам, животот ќе те научи.
Знаеш што е разликата помеѓу уметниците и обичните луѓе?
-Не знам. реков
-Разликата е во тоа што тие умеат од својата болка да направат ремек дела. Од она што било започнато со лошо на крајот да добие восхит. Не знам дали сум ти кажал, но јас сакам да компонирам, да свирам гитара, одамна не сум го направил тоа. Многу ја сакам музиката.
Прв пат таа вечер во неговиот поглед можев да ја прочитам неговата душа. Тој поглед ми беше инспирација и водач во многу ситуации во кои се најдов. Никогаш не го заборавив стравот и осаменоста во неговите очи.
-Не си ми кажал, се изненадив. Па зошто не свириш?
-Не е време за тоа, барем не сега. Погледна во земјата, не издиша го задржи здивот подолго.
-А ти во која група спаѓаш? Го погледнав.
-Јас сум уметник, верувам во чуда! Се изнасмеа толку гласно што мислам дека цел Загреб дозна дека се смее.
Таа вечер ми зборуваше за сонот кој го храни. Ми зборуваше за преполната сала со аплаузот на крајот од вечерта, ми го објаснуваше толку детално тој сон, таа желба што просто мислам дека ја доживеав. Ја претвори панорамата на градот во своја концертна арена, на местото на високите кули ги гледав неговите инструменти, го замени безличниот звук на Загреб со ноти на неговата душа. Никогаш не ја наполни таа арена, другару... жалам.
Јаков беше во право. Јас ја доживеав својата.

...Мојот најдобар другар во тој период беше едно снажно момче, многу популарен и доста бесен и див. Јаков Ивановиќ беше миленик кај девојчињата и идол на машката поплулација. Неговиот постар брат Игор веќе беше вмешан во подземјето и беше дилер во околните населби. Она што не спои со Јаков беше единствената негова слабост која воедно беше и моја. Немаше татко. И како и мојот загинал во војната.
Јаков за тоа мислеше дека татко му бил будала што верувал во патриотизмот, и дека таа насилна жичка им е токму од него. Во неговиот дом имаше пиштоли, пушки и муниција која ја чуваа како икона во црква. Веќе од 16години Јаков насекаде одеше со светињата од својот мртов татко. Ладната цевка во неговиот џеб ми предизвикуваше нелагодност и претпазливост. На не цели 17години беше со досие, како и добро познат на околината. Дилаше дрога, учествувавме во сите тепачки и што не правевме тој период. Крадевме и секогаш поминувавме неказненто. Мојата мајка не ми можеше ништо. Ме немаше со денови дома. Доаѓав на кратко колку да јадам и да се пресоблечам. Во школо престанав и да одам.
Бидејќи немав брат, Јаков беше мојот брат кој го сакав и му бев грб и го штитев. И тој ме штитеше мене. Кога почна да ја зема дрогата што ја продава, ме чуваше мене подалеку од тоа. Ми ги броеше секогаш линиите, апчињата и ми забрануваше. Се закануваше дека ќе ме убие ако ме види како посегнувам по дрога неумерено, или како земам од друг. Се закануваше дека никој несмее да ми продава на мене. Му бев брат сепак. Но , јас не можев да го направам истото за него... Не бев силен, бев сеуште неискусно дете, без разлика како и да живеев и без разлика како и да се однесував.
Сеуште не знаев дека дрогата може да ми го земе другарот, но дознав. Јаков се повеќе и повеќе навлегуваше. 
Еднаш под дејство кога беше, се обидов да му ја земам иглата од рака. Го извади пиштолот и го стави на мојата слепоочница. Крвав поглед ми упати, а јас сепак не се помрднав. Останав така. Очајот во неговите очи се одигра на големо. Таков очаен поглед не помнам дека некогаш ме погледна пак. Почна да дише забрзано, јас само му го возвратив погледот. Ладен, оној кој го молеше со последната капна љубов и надеж дека ќе престане. Ни ден денес не знам од каде ја најдов таа сила, морав да го тргнам тоа ѓубре од него. Го сфати тој тоа. Се засрами од својата постапка. Јако го заболе. Знаеше колку ниско го клекна дрогата, стави пиштол на мене за неа. Болеше тоа. Клекна на колена и почна да плаче.
Да се види силниот Јаков Ивановиќ на колена на под, како плаче е повеќе од неверојатно. Таа вечер сфативме и двајцата колку е работата отидена. Над него куцаа неговите последни часови, а над мене немоќта да ги вратам.
Само неколку недели од тој настан Јаков беше пронајден предозиран во паркот.
Бев скршен, и повеќе од тоа. Имав 19години и мојот свет веќе ја доживеа својата кулминација и почна да тоне. Единственото тло под моите нозе и поддршка ги снема.
Брат му полуде целосно. Пред да заврши во лудница, се пресмета со целиот крај. Сите кои му давале дрога сите они кои беа со него. Не сфати дека кога ќе заврши одмаздата единственото што останува е празнината. Неговиот бес и немоќ да го вратат беа вистинските виновници кои го натераа да бара виновници со име. Мораше на истите тие да им го наплати она што му го земаа на неговиот брат. И да го земеше истото од нив немаше да го врати. .
Една вечер дојде и по мене. Среќа, завршив со неколку скршени ребра и еден убод во стомак од нож. Немаше да бидам денес тука ако не го видеше крстот од Јаков кои ми го имаше дадено. Завршив во болница, но сепак бев жив и ми беше мило. После тоа Игор заврши на суд и беше прогласен за психички болен и заврши во санаториум. Раните од неговите удари зараснаа, но, не и раните на мојата душа. Сеуште го помнам очајниот поглед на Јаков, ме гледа. Сеуште во моите денови ја преживувам неговата празнина и вината која ја носам дека не бев способен да му помогнам. Можеби не се сеќавав на ударите таа вечер како што се сеќавам на присуството на тоа искуство, некаде заборавено во моето детство ако имам право да го наречам така.
Со денови неспиев и не јадев. Се вратив дома...